Samsung J710, operativni sistem Android 8.1.0 Oreo – smartfon dnevnik, vanredni izveštaj iz off-a, utorak, dva sata posle ponoći – Kapetan Oreo se javlja na dužnost:
Sve sam mogao da podnesem u ovom, ne tako malom, radnom veku jednog prosečnog, srednjeklasnog smartfona, ali da budem telefon neke dvadesetogodišnje devojke, jebešga, to stvarno više ne mogu da trpim.
Evo, da se prisetimo svih mogućih teških i teskobnih situacija koje sam, bez preterivanja, herojski podneo, kao na primer kad sam upao u kofu s vodom dok sam se punio, nisam imao ni 2 meseca rada, nov novcijat i nimalo zasluženo – okupan. Svi smo znali da ću upasti, ja sam znao, g-đica vlasnica je znala, al’ opet sam tu završio ni kriv ni dužan. I upao, naravno. Pa se onda hajmo prisetiti onomad kad me iskoristila umesto dlana da sestri opali šamar. Divan osećaj, zaista. A ni zaštitnu foliju nije imala tad. Nije toliko kol’ko je bolelo, nego pravo da vam kažem malo mi se i gadilo. Da dodirujem tuđe obraze mojom krhkom uglađenom radnom pločom. Ili recimo, isto za mene jako neprijatna situacija – kad je uhvati neki šandrc i bes, pa valjda da ne bi svoje jadne ruke lupala ona uzme mene pa bije o zid, o sto, o zemlju. Ili kad me zaboravi u zadnjem džepu i sedne onim njenim pozamašnim dupetom na tvrdo sedište gradskog prevoza. Pa kad sam upao u onaj prljavi prostor između sedišta i menjača na autu, gde ne dopire ni jedan jedini uređaj za čišćenje i usisavanje, gde je prljavo do zla boga. Ne jednom, nebrojeno puta. Ne znam više, pamćenje me polako izdaje. Ali bilo je takvih situacija kol’ko hoćete. I sve sam to istrpeo, jesam bre, sve sam istrpeo! Da me da u pozlatu kad izguram ovaj radni vek. Bez zajebavanja! I sve to ajde, jebiga, služba je služba, trpe ljudi i gore stvari, ali majko sveta, preživeti vikend sa ovim dvadesetineštogodišnjakinjama…stvarno poželim da imam dugme za samoreset.
Pazi, kad si mlađi pa ti nekako dođe i zanimljivo svo to balansiranje, svi ti njihovi ispadi, pijani pozivi i slično. Al’ sad u godinama, i ja i ona, ne ide više majku mu.
Znaš ono ispočetka, nepoznati momak1 se javlja, ok ja vidim da ona nije zainteresovana pa nema problema. Stižu sve poruke uredno, nema filtera, nema kočenja mreže, signal dobar. Ne pazi na pravopis ona, ne pazim ni ja, vidim da nije ni važno. Ne stigne baš svako obaveštenje o poruci, jbg ne stresiramo se.
Nepoznati momak2, vidim ima tu materijala, jbg ima malo više posla. Ajde sad momak nemoj da usereš, dajemo ti šansu i ja i ona. Pa uključi autokorekt, pa smanji osvetljenost iznenada kad vidim da je napisao neznam, pa malo zaigra slika, pa malo izlaze njegovi postovi prvi na mrežama. Posle vidim da ipak preko neznam ne može da se pređe, pa batalim sav taj trud. Druže, pa ne mogu ja da joj pišem pesme i skidam zvezde s neba umesto tebe.
Pa malo nema nikog, malo kulturna revolucija, idemo u bioskop, u pozorište, u neke fine restorane. Ja utišan, minimiziran. Praznik za moju namučenu touchscreen radnu ploču.
Međutim, ne može to da potraje ne vredi. Vidim ja ona nervozna, dosadno joj al’ šta da se radi sestro, i mi smartfoni imamo dušu. Drnda ona Youtube, neke pesme sumnjivog kvaliteta…ja malo malo pa ubacim nekog Joa Cockera, neki Dire Sraits. Posluša ona tu i tamo, al’ se opet vrati na neke Lapsuse i pičke materine. Nema veze, znam ja da je to faza i da će proći.
Mogu vam reći prve dve godine, moja gazdarica i ja nismo imali nikakvih problema. Ko u raju. Ne bih se sad požalio na taj period ni za šta na svetu.
Al’ onda se pojavio nepoznati momak3 – e taj mi se usrao u život. Šta je ona videla u njemu ja ne znam. Prvo piše non stop, ne mogu da postignem da ispratim sve, baterija na izmaku, sad ako se ugasim ne gine mi jedan udarac u zid. Ajde onda minimiziraj sve, neutrališi sve druge kontakte, jebeš ti to što majka zove, što sestra piše – on se javio i sad je samo to važno. A vodi i mali računa, vidim ja, svaki zarez na svom mestu, svako veliko slovo…ima tu potencijala, ali ispi nam krv čovek oboma. Meni malo više bateriju, al’ dobro. Pa pozivi u 3h ujutru, pa pričanje 2 sata, pa onda je budi za sat i po na posao. Meni žao da je gledam, otekla ko bundeva, nije spavala pet dana jer je ovaj zove, al’ ako utišam alarm završiću u wc šolji, sto posto. Vidim ja ona srećna, dobro onda sam i ja srećan.
Kad posle, dođosmo i u sledeću fazu – niti piše niti zove. Pa majku mu jebem! Bio sam slan mesec dana, sve mi so ispadala iz otvora za punjenje i slušalice. Bokte devojko, nemoj više plakati, dehidriraćeš ako ništa drugo! Smiri se majku mu, nije ni prvi ni poslednji. Pa hoće da ga zove, pa neće da ga zove. Gde da ga zoveš, mislim se, ja ga s ovog aparata pozvati neću pa makar me u paramparčad razlupala. Broj sam izbrisao momentalno, istoriju poziva, poruke – sve! Što je sigurno sigurno je.
Aj sad da joj odvučem pažnju, ja sklonim sve sadržaje sumnjivog karaktera. Sve ja lepo obrišem, sve zaboravim, nema podsetnika nema uspomena nikakvih. Uskladim Fejsbuk, uskladim i Instagram. Viber sam već odavno eliminisao. Al’ kolega sa druge strane uporno radi protiv, a čuo sam da je u pitanju neki ajfon. Pa majku mu, sarađuj malo! Jok, ovaj uporno iskače iz svake pore, ona plače. Ja sav slan.
Prođe taj prvi mesec nekako, preživesmo nas dvoje. Oporavila se ona, pa nasmejana, pa srećna. Pa izlazimo ovde, pa onde, pa slika za slikom. Pršti Instagram sve u šesnes. Nema veze, ja presrećan! Poliven pivom, koktelima, povraćkom. Ma sve sam ja to gledao da ispratim, da memorišem, nije bilo problema. Pa počeli da se javljaju još neki dečaci. Kako koji, nisu baš nešto sad sjajno ali i ona mogu vam reći ne zna baš šta hoće. Ali, vesela neka atmosferica moram priznati. I vrlo opuštena. Fine by me!
Upoznasmo nekog stranca. Vidim ja, interesantna situacija. Pripremim se dobro, temeljno, instaliram neki španski za početnike za svaki slučaj (jer je ovaj don Pedro bio Španac, jelte), lik je našao na Fejsu – odlično, neće biti poziva i sms-ova a lik nema Instagram, ma milina. Samo da se pobrinem da Messinger ne baguje i to je to. Čekao sam ko zapeta puška. Jok! Ponadaš se nekoj emancipaciji sa zapada, kad ono ispade ipak bolje ove naše ortodoksne seljačine. Nije se javio. Ja se razočarao, međutim vidim da je ona ok. Dobro, još bolje. Ja ću ipak lakše to da preživim.
I pomislim tako, laički, mir, tišina pred penziju. Uživaću ovih par meseci. Vidim ona traži neke ajfone po netu, gleda neke S Samsunge. Ja sav srećan nekako, prosto mi drago da neko mlađi dođe na moje mesto. Ne lezi vraže.
Dođe neki vikend, izlazak, ludilo. Pilo se, igralo se, nisu me mnogo čvakali pa sam se i ja opustio. Kad posle ponoći, ja već i zaspao, pade joj najgora moguća ideja na pamet. Hoće da ga zove. Ja se presečem na to, al’ se setim da nema kako. Nema broja, sve sam eliminisao. Jedino baš ako je luda da ga zove preko Fejsa, al’ kapiram da zna da je to veći blam od samog poziva. Nije moja mala takva. I nije bila, stvarno. Al’ da je luda, to potpisujem. Ja onako pospan, malo i lepljiv od nekog piva, nisam uopšte skontao da ona traži neku istoriju poziva, šta li. Nađe broj. O sve ti jebem! Gde mi je dugme za samoreset?!?! Gasi osvetljenost, zaustavljaj sistem, uključi da se zove „Mama“. Svi mehanizmi alarmirani. Majku ti jebem, ako ga pozove propadosmo. Signal smanjen, sve sam uradio! Džabe…kažem ja lepo, onaj sa druge strane me sabotira non stop, ne mogu da izađem na kraj s tom tehnologijom. Ajde sad radi na tome da se lik ne javi. Šalji signale, prijateljske poruke podrške da kolega ipak ne objavi da je došlo do poziva. Ne znam kakva je bila reakcija s druge strane, ali kontakt je uspešno izbegnut. Nije se javio. Ona sva smrknuta, al’ pripita pa je zaspala ko klada. Njoj super, al’ ja sad moram da radim na tome da se on ne javi sutradan.
Ugasim se jednom, ona me upali. Resetujem wifi, uključim njen net (kog u stanu nema), digne se ona iz kreveta da resetuje modem. O jebem ti život ovakav i ove godine i kad će više ta penzija! Džabe ljudi, kad vam kažem. Ona je neumorna.
Izbegavao sam uspešno poruke do podne sutradan, onda mi valjda i pažnja oslabila jer sam radio celu noć, baterija već gotova i ne vredi. Stigne poruka. Vidim ja mali zainteresovan, imponuje mu, imponuje i onom njegovom ajfonu sve im jebem američko! Ja besan na nju. Mislim se, ako se sad pomire ima da vibriram dok ne sletim sa stola i upadnem u neku kofu s vodom. Ubiću se, života mi!
Kad, jebote, neverovatan obrt situacija! Oće mali da se pomire – al’ sad neće ona! Au sine, ja oduševljen! Doduše, opet sve preko mene al’ nema veze. Sad će ćale to da sredi sve, pa nećeš ti mom detetu piti krv, majku ti jebem nevaspitanu, ni ti ni te nato tehnologije pa da je ajfon po sto puta. Sve sam poruke prolongirao maksimalno, vidim ja ona ne menja mišljenje. Ma oduševljen, nema šta. Biće slatka penzijica, neće biti muke sigurno. Shvatila je da je kreten. Nafurani kreten s nekim malim ajfonom, sto posto mu je mali. Znaš kad znam da mu je mali.
Bliži se sledeći vikend, kapiram da će sad on nju da zove al’ nema veze dobra je moja mala, ne da se ona. Opet ne lezi vraže.
Sinoć čujem da hoće sad ona njega da čačka. Sad se njoj igra igra. E, jebiga sine, tata ne može više.
Našao sam dugme za samoreset, leg’o na njega i evo već dva dana nisam se upalio. Pa ne mogu stvarno, nema smisla. Nemam ni snage više, ni volje, ni živaca. Pokušava ovaj peder da je dobije, zove non stop. Sad onaj mali buđavi ajfon šalje meni prijateljske poruke i moli za saradnju, kaže da se njegov klijent raspada, ubiće se, pijan svako veče. Druže, čitaj mi s usana: NE ME ŽE! Dok ti ne bude ispadala so iz tih zakrpljenih otvora za punjač i slušalice, dok ovaj ne bude pijan balio i povraćao po tebi, dok te ne bude razbio što se ova moja ne javlja – e do tad sam u štrajku!
Samsung J710, operativni sistem Android 8.1.0 Oreo – Smarfon dnevnik završen u 02:45h, kapetan Oreo se odjavljuje sa dužnosti!
Anđelina 