*
-Eej, srećo, ja sam danas nešto zauzet…sutra stižem pa se vidimo…
*
-Izvini maco, iskrslo mi nešto pa ne mogu sad, zovem te kasnije…
*
-Eej, ljubavi, moraćemo da pomerimo ipak onu večeru…imam neke obaveze taj petak uveče…
*
Inat je čudna stvar. I ja obično ne mogu dugo da se inatim, prođe me ta ljutnja pa bih da sve izgladimo i da se izmirimo i izgrlimo i sve da bude divno i sjajno. Obično tako bude…Nisam ni znala da može da me uhvati i drži tako dugo i takvog inteziteta. Možda je to i glupo, svetiti se i tako vraćati milo za drago. Verovatno jeste. Al’ ja sad nekako ne mogu da stanem. Ne želim da stanem. Imam neopisivu i neizdrživu želju da vidim tu drugu stranu kako se raspada u najsitnije deliće, kako u oblaku sopstvene prašine grca, guši se, bori se za dah i davi se tu pred mojim očima, dok ja nemo, ravnodušno stojim i gledam, trepćem mojim dugim trepavicama i ničim, apsolutno ničim ne odajem da ma i jedan atom moje pažnje prelazi u brigu ili sažaljenje prema tom stvoru. Možda sam malo preterala…
Ipak ne, kad malo bolje razmislim. Sve do poslednjeg slova je tako.
Obično žene imaju taj urođeni nagon da trpe, da se bore, da vuku sve, da mole i da se izvinjavaju, da uvek budu za porodicu i sklad, za sigurnost, za duge veze, za pouzdane muškarce…jeste, tačno je. Sve bismo mi da biramo venčanicu, dijamantski prsten, da ga pijanog dočekujemo i treznimo, da mu rodimo šestoro dece itd. Sve je to tako. I sve može. Može i više od toga. Al’ kad jednom pređeš granicu, ceo taj svet koji je mogao biti tvoj nestaje kao rukom odnesen.
*
-Molim te, evo preklinjem te, prestani s tim, trgni se već jednom…promeni nešto. Sad je vreme da uradiš nešto od svog života, posle će biti kasno. Ne možemo doveka ovako da živimo…
*
-Nemoj me lagati kad ti lepo kažem da mi ništa ne smeta, samo se lepo javi i kaži o čemu se radi, ako nešto ne možeš kaži na vreme. Nemoj me stalno ostavljati da sedim i čekam kao da ništa drugo u životu nemam da radim.
*
-Pa kako nikad nema vremena za mene i za nešto sa mnom, a za igrice ima uvek, za pivo za društvom ima uvek, za proslavu rođendana petog sina druga tvog brata od tetke ima uvek?!?
*
Problem je što ja ne umem u jednoj rečenici da se izrazim, što ne umem u dve reči da kažem sve što hoću nego uvek imam neku nekontrolisanu potrebu da obrazlažem i da tupim i razglabam o svemu, uvek se nekako nadajući da će dopreti do drugog uha makar nešto od ovoga što imam da kažem. Međutim…
*
-Izvini, promeniću sve…u pravu si…nisam tako hteo…
-Biće vremena za tebe, evo obećavam…potrduiću se…neće biti kao pre…
-Sad sam tu, biću tu…neće biti kao pre…stvarno neće…
-Promeniću se, preterao sam, znam i ja…vidim i ja…
-Nemoj da ideš, molim te…
-Vrati se, molim te…
-Anđo…
-Vrati se molim te, neće biti kao pre…Anđo…javi se, molim te!
Grči mi se vilica, grči mi se i stomak, čas mi se plače čas mi se smeje. Možda i hoće nešto da promeni…I šta ti je koji moj trebalo sve ovo cimanje, što lepo nisi uradio odmah nešto da ne prolazimo kroz ovaj pakao…Sad bih odmah da se izgrlimo i izljubimo, da pređemo preko svega, ma nek ide život…Al’ inat je čudna stvar…
-Anđo, vrati se molim te!
Grči mi se vilica, grči mi se i stomak. Grizem usnu i trljam ruku o ruku. „Neće biti bolje. Nikad bolje nikad biti neće.“
-Anđo, pa javi se majku mu! Anđo…volim te!
Grči mi se vilica, grči mi se i stomak. Oči mi se sužavaju, nozdrve šire. Jedna suza. Druga. Treća. Sad me voliš?! A onda kad je trebalo nisi hteo da me pogledaš, tebi je trebalo vremena i prostora da to osetiš, da se osećanja razviju.
Inat je čudna stvar…
-Anđo?
Nema više. Tačka.
Anđelina 