Ivo Andrić je, recimo, voleo tiho. Voleo tako da niko ne zna i niko ne čuje. Jer, on je voleo nekog koga nipošto nije smeo. Ali znate to već svi, znaš to i ti, ljubav ne bira, ljubav ne razaznaje granice i prepreke, ljudska obličja, prijateljstva, kumstva, bratstva. Ljubav se dešava kad hoće, gde hoće i kome hoće. A mi, kao pagani u ona davna vremena, joj prinosimo žrtve, plešemo goli, igramo čudne igre i molimo joj se najusrdnije i najiskrenije, ne bi li se dogodila baš nama. I ona nas nekad čuje, usliši tu molitvu i pusti deo svog praha da padne na naše srce, ali tu ne bude kraj. Jer onaj ko voli je pogođen večitim, strašnim prokletstvom gladi i gramzivosti – on više nije zadovoljan što on oseća ljubav, on želi da mu ljubav bude uzvraćena! Šta je to sa njom što budi u nama želju da je obznanimo celom svetu? Šta je to što nas tera da vičemo na sav glas, da urezujemo naša imena u koru drveta, da pišemo o njoj javno ali pod plaštom drugih, izmišljenih imena? Šta je to što i mene tera da o tebi pišem? Zašto ne možemo samo da ćutimo, sedimo i – volimo? Zašto je jedan tako veliki pisac, poznat po svojoj povučenosti i smernosti, ili bolje reći – kako? je i on podlegao tom neobjašnjivom porivu? Ko je Jelena? Zašto je nema? Ako je nema kako je moguće da ima ime? Ako postoji makar i u mašti, i to je život, i to je bivstvovanje. Ima je, i te kako, ali u drugom obliku, pod drugim imenom i sa drugim čovekom, a samim tim je kao Jelene nema kod njega. I tu se krije nešto što je zajedničko svima nama koji volimo, ma koliko bili veliki ili mali, generacijama, decenijama ili vekovima udaljeni, bitni ili nebitni, poznati ili potpuno anonimni – o ljubavi ne možemo da ćutimo.
Laza Kostić je voleo tragično, strasno i beznadežno. Voleo je iskreno, čisto. Voleo je jako. Ali je i on voleo nekog koga nije smeo. Zašto postoje granice? Već sam jednom konstatovala da je za mene čovek granica, a čovek je jedinka sazdana od svojih verovanja, ubeđenja, skrojena od ideala i sačinjena od stava i mišljenja. Sa plavim ili crnim očima, duge ili kratke kose, muškog ili ženskog pola, čovek je jedinka koja je lepa koliko je lepa i njena unutrašnjost. Jer je samo to ono što ostavlja trag, ono što se pamti i što očma daje pogled i sjaj, usnama osmeh i telu pokret. A ove dve, generacijama udaljene i neprimereno drugačije jedinke nisu mogle da prevaziđu granicu koju su nosile u sebi. Granicu koja je služila samo telesnom, za šta i postoji, jer se ljubav nikakvim granicama ne može razgraničiti i ograničiti, ali koja kao neka pošast traži telesno kao svoju najveću hranu. Laza Kostić je voleo snažno, voleo je bezgranično i voleo je tragično gospođicu Lenku Dunđerski – jedinu ženu koju je imao a koju nikad u svom zagrljaju nije posedovao.
Crnjanski je svoju Vidu na samrtnoj postelji dozivao, kao nešto jedno i jedino što može da mu olakša patnju i ublaži muku i odagna bol. Jedinu potrebu zbog koje vredi živeti. U moru drugih istih, lepih i sjajnih žena koje je štipnuo, poljubio i zagrlio, samo je u jednu gledao, jednu video i jednu voleo. I na kraju je bilo samo: Vode! i Vido!
Jesenjin je voleo burno, tragično i tužno, Niče je voleo gordo, sebično i samo jednom. Petrarka je voleo slučajno, takoreći iz vedra neba, platonski i nadahnuto.
Branko Radičević je svoju Minu dizao „međ’ zvezdice“, Hemingvej se zaljubljivao i ženio brzinom mlaznjaka, a razvodio brzinom svetlosti a Tolstoj je svoju Sofiju ćutke, uvrnuto i „na kašičicu“ hranio svojom ljubavlju.
A Bulgakov…eh, to je možda i priča nad pričama, to je možda čak i ljubav nad ljubavima! To je, u svakom slučaju, jako retka, po svemu jedinstvena i nadasve prelepa priča o obostranoj ljubavi dva zaljubljena srca. To je priča gde se, u nizu nesrećnih i tužnih događaja, od razaranja jednog braka i rasturanja jedne porodice, preko političkih progonstava i terora vlasti, desi jedan izolovan i sasvim slučajno srećan i nadalje jedini bitan, jedini dovoljan i jedini potreban događaj – ljubav. Jedan čovek, jedna žena, pravo vreme, pravo mesto i večnost koju dele kao jedni od retkih koji su, u moru zvezda, svitaca i svetiljki, prepoznali jedno drugom zrak, uhvatili ga i od tada zajedno sjaje. I ovde Jelena nije žena koje nema, to je sada Jelena – jedina žena koja je ikada postojala i koja će ikada postojati u životu ovog čoveka. To je žena zbog koje vredi preći sve granice, to je žena zbog koje vredi brisati sve granice – to je žena zbog koje ne postoje granice!
A ja…ja sam tako mala, tako sitna i tako nepoznata. Ja sam tek počela da saznajem, da učim i da sagledavam. I nisam ni blizu svih njih, i nisam im ni do kolena. Ali obećavam ti, kunem ti se onim što mi je najsvetije – umem da volim. Znam da te poljubim tamo gde te niko nikad nije poljubio, zbog čega ćeš da se smeješ kao da te hiljadu sunaca ogrejalo. Znam da te zagrlim tako jako ovim malim i tankim rukama, da će vazduh u grudima da ti stane, zastane i ostane, taman toliko da te natera da zamisliš kako bi bilo strašno, jednostavno, lako i bezlično da mene nema. Umem da ti se uvučem pod kožu tako tiho, tako neprimetno i tako trajno da me nikad, nikad nećeš uspeti izvući. I svađaću se uvek, i raspravljaću se, i neću ćutati nikad, ni onda kada treba i dovodiću te do ludila, poželećeš da me udaviš, ugušiš, ućutkaš i oteraš negde daleko odakle ti neću stvarati tegobe, odakle te neću mučiti i zadavati ti bol. I baš u tom trenutku, na samoj granici crnog ambisa, u malenom delu sekunde, tik pred pad, ja ću ti se opet uvući pod kožu, preko isprepletanih šaka, nadlaktice, sve do ramena i do vrata. I tu kad stignem bićeš potpuno razoružan, poražen i opijen mojim vrelim dahom i toplim usnama. I nećeš moći ništa drugo osim da se prepustiš, i neće ti preostati ništa drugo osim da mi oprostiš. Sve! Jer ćeš već uveliko biti toliko naviknut na mene, miris moje kose, mekoću moje kože i toplinu mog vrata da nećeš moći ni za šta na svetu to da ostaviš, baciš i ispustiš. I nećeš biti ni zaljubljen kao što si nekad bio, nećeš biti ni lud ni blesav, ni zanesen ni opčinjen…bićeš i dalje to što jesi i nećeš ni znati kad i kako, ali ćeš se jednog jutra probuditi i shvatiti da bez mene to više nisi ti. I baš u trenutku kad panika počne da ti obuzima celo biće, kad počne da ti zastaje dah a srce polako da prestaje da kuca i kad pomisliš kako ti više nema izlaza, i kad osetiš težinu svega na svojim plećima, e baš u tom trenutku, baš tog jutra, baš pre nego što padneš u taj crni ambis ugledaćeš moje oči naspram tvojih, moje usne i moj nos, i osetićeš moje ruke na svom licu, na svom vratu i na svojim ramenima i znaćeš, kao što ću i ja znati, da si baš tu, na tom mestu, tog jutra, u mom zagrljaju, ti, jedini, najsigurniji. I nikad, nikad više nećeš poželeti da odeš.
Tako jako, tako iskreno i tako bezgranično, tako da postanem nepodnošljivo potrebna i preko neophodna – e samo tako ja umem da volim!
Anđelina 