Negde u unutrašnjosti Srbije, za vreme epidemije korone u proleće 2020. godine.
(Dnevna soba u kući Anđelkovića, oko 3 sata poslepodne)
-Evo tata, lepo piše ovde vidiš…ovde ispod naslova…Mogu u poslednja 2 sata policijskog časa mladi zaljubljeni parovi da prošetaju parkom i da se drže za ruke, ali sa rukavicama. Ja ne razumem što ti sad mene nećeš da pustiš…
-Milice, sine…sedi tu i ne traži đavola, nemoj ti meni čitati novine i pričati priče! Ako ne može deda da izađe da kupi lekove, ne možeš ni ti da ideš da se držiš za ruke s onom Svetinom bitangom. Pa neki red u ovoj kući mora da se zna, majku mu…
-Ali tata…
-Zahvaljivaćeš mi kasnije, sine, videćeš!
-Ali tata, ja imam 26 godina!
-Milice, ja sam tebi otac i sa 16 i sa 26 i sa 56, nema to nikakve veze!
-Ubiću se da znaš! Ubiću se zbog tebe pa ćeš čitati u novinama ispod ovih informacija o policijskom času da se devojka, M.A. (26) iz unutrašnjosti, ubila zbog toga što joj otac u skoro 30 godina nije dao da izađe da se vidi s momkom. Ubiću se, majke mi!
-Milice, sine…polako…
-Tužiću te dedi!
-Idi bogati, pa šta, ko da se ja sad plašim dede…ajde molim te…
-Pa on je tebi otac i u 56, valjda se neki red mora znati u ovoj kući majku mu…
-Ej, Milice, sine…pa nemoj buditi tatu sad, taman je zaspao…Milice, čuješ? Dobro jebemu miša, idi pa se šetaj…kad je toliko zapelo! Al’ ne znam što je toliko zapelo…pa neće pobeći onaj mali nikuda…
-Ja ću da pobegnem, ako ne izađem sad i ako ne prestaneš da mi zvocaš, ja ću da pobegnem!
-Dobro Milice, sine, pa idi, ko da ja tebi mogu da zabranim da ne ideš…nisam ja protiv…samo nemoj buditi tatu, samo što je zaspao…Al’ da znaš da ću ja pitati Miliju policajca što je zadužen za nadzor nad parkom kako ste se ponašali ti i onaj mali Svetin! Da znaš da ću pitati…nemoj da crvenim zbog tebe pred ljudima…Milice! Eto, ode u pola reči.
(Park pored reke, negde oko 4 sata poslepodne)
Jedan park pored reke u malom mestu u unutrašnjosti Srbije; jedan policajac sa pištaljkom, pendrekom i debelim tabakom blanko prekršajnih naloga spremnih za popunjavanje; stotinak mladih zaljubljenih parova, koji su konačno napolju nakon prethodnih mesec dana razmenjivanja poruka i pisama sa svojim voljenima.
-Milice!
-Jovane!
-Deco, bez bližeg kontakta, pridržavajte se uputstava, samo držanje za ruke, nemoj da pravimo probleme…ej ti mali, Petroviću! Alo! Nemoj da me nerviraš, nemoj pendrek da radi…
-Milice, jel’ ne gleda?
-Ne gleda, okrenuo se tamo ka onom žbunu kod reke…
-Skidaj tu masku sve mu jebem, izludeću! Poželeo sam te se kao nikog u životu!
-I ja sam tebe, ovo više nije normalno…
Taman što su se približili jedno drugom i nosevi im se, po prvi put posle mesec dana, nespretno sudarili, parkom odzvanja pištaljka.
-Svetin! Pa šta sam ja rekao? Deco, neće ovo moći ovako…zloupotrebljavate i moju dobru volju i preporuke i naloge naših pretpostavljenih i vrhovne vlasti…ne, ja ću početi da pišem ove naloge…
-Aman, komšija, pa jel’ možeš malo da prošetaš tamo do mosta? Majku mu pa i ti si bio mlad nekad…
-Ej, Svetin, nisam ja tebi komšija sad, ja sam za tebe gospodin policajac! I nema ovo veze s mladošću…sudbina celog sveta je u pitanju! Ne sme se kršiti zabrana prilaska, aman deco…samo držanje za ruke!
-Jovane, ja ću ga ubiti…Jovane, pa stvarno ću ga ubiti! I njega i mog oca…
-Stani, Milice, polako…sad će on opet da se okrene…
-Ne mogu više polako, sunce mu jebem Jovane, nisam više dete! Neću više s mojima da živim, da pitam oca da odem do prodavnice, Jovane…’oćeš li više nešto uraditi po tom pitanju?
-Pa šta sad da uradim, usred ovakvog stanja, jesi ti normalna?
-Nisam i biću sve gora!
-Milice, pa šta ja sad da radim? Milice…dođi, pa nemoj vraćati masku sad…Milice, majku mu, nemoj sad da mi se duriš…
Opet se čuje pištaljka i histeričan glas policajca koji prekida svako iole ozbiljnije komuniciranje među mladima.
-Predraže! Predraže, ubiću te! Ja sam ti otac, ja ću da te ubijem! Umesto da daješ primer drugima svojom poslušnošću…umesto da budeš ovde prvi…
-Ćale, ne seri…
Policajac počinje da vrišti.
-Predraže! Tako ocu? Predraže, pravac kući!
-Aman ćale, smiri se i ne seri više, pusti nas 2 sata na miru…
Policajac crven u licu duva u pištaljku i vrišti, na smenu.
-Dosta! Kući polazi! Vidi ga ovaj Životin mali…vraćaj rukavice na ruke! Momentalno! Aman deco, ovo je za opšte dobro! Pa ceo svet je u opasnosti…
Dok policajac, sav crven i sa vidno ocrtanim žilama po vratu, vrišti na Životinog malog što je zubima skinuo rukavice a potom obgrlio ćerku Dragana mesara, ne obraćajući ni najmanje pažnju na njega, njegov rođeni sin, Predrag, i još jedan drug mu se polako, s leđa, prikradoše i odvukoše ga do prvog drveta. Policajac, gle čuda, na svom opasaču beše nosio i jedne lisice koje, sasvim zgodno, dvojica momaka zloupotrebiše i vezaše ga za drvo.
-Ćale, ovo je isto za opšte dobro…veruj mi…
-Predraže, doći ćeš mi kući, ubiću te!
-Ajde ćale majku mu, pa bio si i ti momak, razumi nas!
-Predraže, sine…naloženo je odozgo…ne može se kršiti zabrana prilaska…
-Može ćale, može…
-Ali ne sme, sine! Ne sme…
-E, to je već druga priča…ajde, evo ti maska za svaki slučaj, sad gledaj u nebo i broj zvezde…
Policajac ostade da se koprca i da stenje i mumla, dok mu je zategnuta maska na ustima sprečavala da proizvodi artikulisanije i glasnije zvuke.
-Milice…molim te! Daj skini masku…
-Neću Jovane. Neću, dosta mi je više svega! I ti si isti k’o i moj otac…svi ste vi isti. Samo na sebe mislite…
-Milice…kad te molim…
-Neću!
-Milice…evo uradiću šta god hoćeš. Sve! Samo skini masku…skini samo da te vidim.
-Jeste, malo sutra samo da me vidiš…neću, ne padam više na…
-Mivice? A Mivice, movim te…a kad te movim!
Milica, tj. Mivica, ipak podleže ovom neodoljivom umiljavanju od strane njenog izabranika i skide masku.
-Nije fer, Jovane…stvarno više nije fer. Smucamo se ovde ko klinci neki…ko kad smo imali 16 godina.
-Molim? Ja se nisam smucao po parku u 16 godina, možda si ti ali ja nisam…
-Ajde Jovane, ne sprdaj se sa svim, ozbiljno ti pričam…
-Znam, znam…ajde ozbiljno sad, evo sve ću uraditi.
-Ma nećeš…
-Hoću, sve ću uraditi, samo reci šta hoćeš.
-Stvarno?
-Stvarno!
-Hoću da me vodiš više iz ove kuće!
-Dobro…
-Jer, ja ne mogu više…ja volim sve njih, oni su moja porodica, ali ja…ček, šta si rekao?
-Rekao sam da hoću…sve hoću!
-Čekaj, ne šališ se?
-Ne šalim se, ludo jedna, ozbiljan sam! Milice?
-Molim, Jovane?
-A o’š ti poći za mene?
-Pa ‘oću, majku mu, znaš otkad čekam da me to pitaš!
-Skidaj onda te rukavice, neću valjda preko njih da te prosim!
-Jao Jovane!
-Milice!
I tako…uz žubor reke, cela dva sata, omladina jednog malog mesta, negde u unutrašnjosti Srbije, je vodila ljubav, ali pod nadzorom. Ipak, na posletku, policajac Milija zabaci glavu i nasloni se na drvo i učini se kao da stvarno broji zvezde, dok su parkom dobovali zvuci mladosti i života kojima, izgleda, nikakve preporuke, nalozi, mere i zabrane nisu mogli stati na put.
Anđelina 